• Pon. ruj 20th, 2021

Volim Ostrog

Verska stranica za sve Pravoslavce

15 питања Владети Јеротићу: Професор је говорио о искреној вери, повратку…

ruj 29, 2020

1. Месец јануар испуњен је великим православним празницима који се данас свечано прослављају а четири и по деценије нису се ни спомињали, јер је духовност код нас била изопштена из живота, или бар на његовој маргини. Сматрате ли да је то нашој нацији нанело трајне штете?

– Штета је несумњива. Ниједан народ се не опоравља, лако када му се 40 година оспорава национални и верски идентитет. Динамичка психологија нас је научила да све што се у поједином човеку или у једном народу потискује или силом сузбија, мора као бумеранг да се врати у агресивном и убилачком виду. Дуго силом сузбијана природна човекова осећања, каква су она верска и национална, провалила су и испољила се у грозотама грађанског рата од пре неколико година. Да ли смо онда ипак нешто научили? Ако јесмо, нанета нам штета неће бити трајна. Ако нисмо, све се може поновити, па ћемо још испасти мазохистички народ који тражи мучење и самомучење.

2. Сада је упадљива жеља за повратком Цркви, што би могао да буде знак да смо ипак нешто научили. Да ли у тој жељи видите искрену природну, раније потиснуту потребу или можда помодарство?

И једно и друго. Али тако је увек било. Пре Другог светског рата није било прикладно да се у неком мањем месту у Србији угледнији домаћин не појави недељом у цркви, а кажу да је тако данас у провинцијским градовима у Америци! Али… Увек постоји разлика између хришћанина који иде у цркву и упражњава хришћанске обреде из унутрашњег убеђења и такозваних институционалних или и традиционалних хришћана који такође иду у цркву и примају у куће свештенике, „јер тако ваља, тако су радили наши стари”. Не треба, бити строг и превише скептичан према оваквим, макар и помодним хришћанима. Ако неко дуго чини добро и труди се да буде хришћанин, а у не зна тачно зашто то треба да буде, има много изгледа да он то једног дана стварно и постане.

3. Да ли је могуће целим, својим бићем прихватити нешто што је 45 година било непознаница, а у исто време и презирано? Доживети тако брзу душевну метаморфозу?

– Хришћанско искуство дуго 2000 година показује да је таква душевна метаморфоза апсолутно могућа. Строго психолошки и психоаналитички посматрано, овакав преображај једва да се може замислити, али у историји хришћанства и хришћанске Цркве говори се о директној Божјој „интервенцији” као Божјем чуду, односно као о Божјој благодети. Наравно суштини да су оваква чуда ретка, али су се у свим епохама протекле историје догађала. Најпознатији пример је преобраћање Савла у пламеног Христовог апостола Павла. Пошто сте споменули могућност брзе душевне метаморфозе, рекао бих да је она, збиља, психолошки посматрано, тешко замислива, али као што сам већ напоменуо, за вернике је све могуће…

4. У вези са окретањем Цркви већ дуже време се расправља о увођењу веронауке у школе као обавезног предмета. Мислите ли да би тиме био утрт пут аутентичнијем духовном васпитању младих?

– Мислим да би био, мада само увођење веронауке у све школе још није довољно. Веома је важно да Црква има унапред спремљен план и програм наставе из веронауке. Потребни су уџбеници и то различити, према узрасту ученика. Још је важније имати на располагању довољан број квалитетних вероучитеља који би се, са дубоком и проживљеном хришћанском вером, посветили претежно педагошком раду са ученицима.

5. Веровати у Бога… питање старо колико и наша цивилизација. Да ли та вера потиче из срца или из ума?

– У Бога се верује и срцем и умом. Свети хришћански оци су говорили: „Благо теби када ти ум у срцу почива!” До овакве једино зреле хришћанске вере стиже се лагано, упорно и стрпљиво… Јунг би рекао путем индивидуације, а православни учитељи, путем обожења. Није толико значајно како смо до вере дошли, срцем или умом, најважније је до истинске вере уопште стићи. Правих атеиста и у свету и код нас има мање него што мислимо.

6. Како се може од физичара, биолога или лекара очекивати да буде аутентични верник, када је учењем дубоко зашао у неку природну, науку или чак, у последњем, случају, неретко држи у рукама човеков живот?

– Однос религије и науке можемо пратити од најстаријих времена људске историје. Нарочито је занимљиво пратити разлику између западњачких и источњачких појмова и мерења: Западном друштву, насталом из грчког света, мера значи само суштину стварности. На Истоку, међутим, мера се схвата у сваком погледу као лажна и обмањујућа. Одавно знамо да у данашњој науци материја поседује на атомском нивоу двојни аспект: она се јавља у виду честица и у виду таласа. Нилс Бор је онда увео појам комплементарности, сматрајући да су представа честица и представа таласа два комплементарна описа исте стварности, с тим да је свака од тих представа само делимично исправна и да има само ограничено поље примене.

7. Хоћете да кажете да нема потребе да се наука и религија супротстављају једна другој, да су у ствари блиске?

– Да, управо зато сам направио овај увод. Наука и вера се допуњују објашњавајући једну исту стварност, једног Бога, на два различита, али комплементарна начина. Човек верује да би знао. Сазнање је исто тако циљ религије, као и науке и ту не постоји супротност. Питате се како научник уопште може да дође до религије када је његова, област истраживања природа, а не трансценденција. Научник ипак стиже до религије – готово сви велики научници кроз историју били су религиозни – онда када је незадовољан постигнутим сазнањем које му наука пружа, када се суочава са границом рационалног и детерминисаног, па у једном тренутку може да закључи да је свет ирационалан бар колико и рационалан, неодређен колико и одређен, да светом влада закон апсолутно слободног и трансцендентног Логоса, колико и иманентни природни закон.

8. И као неуропсихијатар и као професор Богословског факултета окренути сте човеку, појединцу, поготову младом и добро познајете његову психу, његов морал. У којој мери – ово је питање за лекара – вера у Бога може да помогне том појединцу, болесном, узнемиреном или поремећеном, да се врати у душевну равнотежу? И више од тога да оствари срећу?

– Вековно искуство људи несумњиво је показало да вера у Бога помаже човеку, у сваком тренутку његовог живота, посебно у патњама, невољама, болести. Много је убедљивих случајева људи који су само захваљујући вери савладали, рекло би се, несавладиве препреке спољашње или унутрашње природе. Велики европски психијатар Виктор Франкл објашњавао је преживљавање логораша за време Другог светског рата првенствено вером у Нешто. Ово Нешто у шта се веровало за хришћане је био Бог, за комунисте њихова Идеја. Намерно пишем великим словом Идеју, јер је и она имала исту снагу вере као и код хришћана.

9. Прихватање неке идеје може да осмисли живот, да надахне човека еланом и надом, Колика је снага преобраћања атеисте у верника?

– Врло велика. Религиозна преобраћења често су помагала људима да не изврше самоубиство онда када су им сва врата наде изгледала затворена. Искрена молитва Богу, изговорена први пут у животу мислима и устима неког човека који никада за Бога није хтео да зна а који се сам нашао пред пропашћу или је неко у смрт оболео, у много случајева довела је до преокрета. Доказани су случајеви самоизлечења од рака и других тешких болести после дубоког и потресног увида у лаж свог дотадашњег живота, а тај увид је онда довео до потпуног „преокрета свих вредности” у себи и самим тим до повратка здравом животу. Вечним сумњалицама можда ће нешто значити подсећање на Јунгов излаз „архетип спасиоца”. Јунг тврђи да се у сваком човеку налази овакав архетип који се у разним, опасним или „граничним” животним ситуацијама може, али не мора активирати и тако спасити човека од пропасти. Психонеуроимунологија је данас на најбољем путу да овај „архетип спасиоца” код човека и докаже.

10. Упадљиво је да се велики број младих опредељује за богословске студије. Где видите мотиве за бирање тог позива који често подразумева живљење које ипак (треба да) одудара од живота просечних људи своје генерације?

– Главни разлог пораста интересовања младих за богословске науке, међу њима и девојака, налазе се, по мом мишљењу, у општем порасту занимања за религију, православље и српску верску и националну прошлост. Зар ово активно учествовање и делатности која је својствена људском духу, а која је била, потискивана и силом сузбијана, нормално? У једном времену грубе живота, материјализације безочног манипулисања људима – нарочито политиком, преко масмедија и новом врстом перфидне диктатуре економском моћи силних – људи се у целом свету на реактино-спасилачки начин спонтано обраћају вери. Они у ствари траже да оживе свога хомо религиозуса или свој „архетип спасиоца”, одувек у нама свима скривено присутног на дну срца или, ако хоћете, урезаног у наш имунолошки одбрамбени систем.

Што се тиче разликовања свештеника од осталих професија, они, а нарочито калуђери, и треба да се разликују од других, али мање по спољашњим обележјима, а много више по суштини онога што својом спољашношћу пред народом представљају. Надам се да је заувек прошло време када је свештеник (само у Србији и Црној Гори) зазирао од света због своје браде или мантије. Свештеници и калуђери су весници и радосни „опомињачи” заборавних Срба на онога ко их је пре скоро 1000 година крстио, што значи и просветио, ко их је сачувао кроз дуго и мучно турско доба и ко их једино и данас може подсећати н а њихов национални и верски идентитет.

11. Може ли вера да помогне људима, бар оним посусталим, да преживе ово време, да остану усправни?

– Управо то мислим. У оваквом катастрофичном времену као што је наше, православље добија велику и неочекивану шансу да подигне у много чему пали дух српског и не само српског народа. И док из Римокатоличке цркве, као протестантске, месечно излазе, на десетине њених верника незадовољне активностима и делањем ових цркава, Православна црква свуда доживљава препород.

12. У којој мери аутентична религиозност може позитивно да утиче на морал? Питање потиче из опште забринутости због драстичног пораста тешког криминала…

– Однос религије и морала одавно је предмет философских, религијских и научних дискусија. О овоме односу расправљано је још у античко доба. Најпре да се подсетимо укратко разлике између морала и етике: морал одговара на питање – шта треба да чиним, тежи врлини и врхунац му је светост, док етика одговара на питање – како живети, тежи срећи и врхунац јој је у мудрости. Ако останемо само на моралу, онда можемо мирно рећи да је аутентична религиозност увек позитивно утицала на морал. Наравно, на морал појединог човека, нарочито на човека хришћанина, али, нажалост, не и на морал читавог једног народа. Руски религиозни философ Константин Леонтјев добро је рекао: „Има хуманих људи, али нема хуманих држава”. Мада се морал, као и неке друге суштинске људске категорије, стиче у детињству, у породици, ми га усавршавамо читавог живота и тако постајемо, лагано, све моралнији.

13. Чини се да је то сувише дуг пут за који нема сваки човек стрпљења…

– Наравно да овакав мучан и спор пут према савршенијем моралнијем животу не може да протиче без невоља и патњи и да захтева стрпљење. На често питање које ми се поставља на отвореним дискусионим трибинама, да ли постоје морални људи који нису религиозни, одговарам позитивно.

14. Историја нас учи да се много убијало у име Цркве и то на свиреп начин. Како то објашњавате?

– По дефиницији хришћанска Црква је „мистичко тело Христово, есхатолошка заједница у историји и институција”. Наравно да овакво поимање Цркве може да прими и трајно носи у срцу само истински хришћански верник. Црква је, међутим, и институција, са свим познатим земаљским и материјалним догађањима. Пошто смо сви као људи и земаљска и небеска бића, рођени са два корена, није могуће очекивати идеалну Цркву, јер би то онда значило почетак остваривања небеског царства на земљи, што Исус Христос никада није рекао или обећао. Тачно је да се у току 2000 година дуге јудеохришћанске цивилизације и културе и нешто мање исламске, одигравало много крвавих, ратова у име вере. С једне стране ово сведочи о силној снази вере и потреби човека и народа да своју веру покаже и на земљи оствари (есхатолошка очекивања марксизма!), а с друге о изопачености начина и средстава које су људи кроз векове проналазили да своју метафизичку глад и жеђ за правдом остваре. Кад год заборавимо, било као појединци или као народ, да једина дозвољена, од Христа предложена и једино могућа успешна револуција јесте она унутрашња борба са самим собом, а не револуција насилна, прљањем руку крвљу ближњег, настаје катастрофа: грађански и међудржавни ратови и свакојаке друге пошасти. Чињеница да је било толико много ратова управо у земљама монотеистичких религија јако ожалошћује хришћанске вернике, али их не претвара због тога у атеисте, док неверницима добро дође као потврда и потпора за њихово неверовање. Да ли су због тога они срећнији или мирнији…?

15. Међу нашим читаоцима има људи разних вероисповести који сигурно нису ни загрижени ни непријатељски настројени међусобно, али њихове цркве у извесној мери јесу. Шта бисте њима, као обичним грађанима, поручили у смислу неговања духовности и љубави и толеранције према ближњем?

Што је више људи у једној заједници, па и народа, који преображавају себе целог живота, више је реалних изгледа да и народи различитих вероисповести буду толерантнији једни према другима. Да бисмо, међутим, као појединци дошли до овог једино ваљаног начина јачања себе као религиозних и моралних бића, неопходно је темељно упознати своју религију. Оно што треба да учимо целог живота, били ми верници или не, то је спремност на дијалог и толеранцију

Извор: 15 питања професору др Владети Јеротићу, неуропсихијатру

Разговарала Нада Мијатовић, магазин “Вива”, бр. 84, јануар 1998, растко.рс

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *